Не ради се ту само о уметности…
него о повратку жена сопственој
лепоти и здрављу,  древној снази и
природним покретима женског тела.

(Исидора Данкан)

          Првобитно осмишљена као брошура од петнаестак страна коју је пре седам година Ениса Имамовић написала за семинар оријенталног плеса, књига Уметност оријенталног плеса представља „први покушај да се на систематски начин, обједињено, прикаже ова област и да се допринесе бољем разумевању овог плесног жанра“, како у уводном слову наглашава ауторка. У Америци и западној Европи постоји замашна библиографија књига које тему оријенталног плеса сагледавају из различитих углова, а на Интернету је такође доступно обиље текстова, поглавито на енглеском језику.

Плес који се обично назива „оријентални“ или „трбушни“ у својој данашњој форми настаје почетком прошлог столећа у кабареима и позориштима великих градова северне Африке и Леванта. Комбинујући своје традиционалне фолклорне и професионалне игре са извесним западним утицајима као што су начин сценског извођења и костими, музичари, играчи и импресарији учинили су овај плес атрактивним и локалној публици и европским туристима. Назив „оријентални“ требало је да га одвоји од појединих локалних игара и европских плесова.

Оријентални плес фактички је настао из широко распрострањене врсте народног, друштвеног плеса из крајева југозападне Азије и северне Африке, као израз и слављење живота у коме учествују сви – стари и млади, жене и мушкарци. На његову свеприсутност у свакодневном животу указује чињеница да се, и поред локалних варијанти и назива, често назива само „плес“ (арапски: raqs).

Слична форма друштвеног плеса, „чочек“, постоји и на Балкану, где је стигао преко професионалних играча под истим именом.

Све популарнији у читавом свету, оријентални плес је тема бројних фестивала, радионица и семинара, пленећи пажњу бројне публике. У Америци, 120 година након првог извођења пред широком публиком, оријентални плес постаје део главног тока културе. Европа, па и наша земља поново откривају овај плес, делимично и под утицајем популарних ТВ серија.

Вешто избегавајући замке предрасуда и подвлачећи значај индивидуалног стила, ауторка најпре анализира најчешће коришћену терминологију када је реч о овој врсти плеса – „трбушни плес“, „ракс шарки“ (арапски: „источни плес“), „орјантал“, „беледи“, „блискоисточни плес“, „оријентални плес“… Изложене су и занимљиве теорије и митови о пореклу оријенталног плеса – да су њиме „одалиске заводиле владаре по егзотичним харемима“ или да је у питању „ритуални плес древног матријархалног друштва“. Док је Запад склонији да тражи везу између оријенталног плеса и неког древног паганског култа, дотле се, према „историјској фантазији“ Арапа, овај плес развио у тзв. Златном добу, периоду Багдадског халифата под династијом Абасида (752-1258), када наука, технологија, књижевност и филозофија достижу свој зенит.

На музику и плес овог периода значајно утичу и Персијанци, који су ове уметности сматрали веома важним, а најзначајнији извори о арапској и арабијској музици, поезији и плесу од предисламског периода до 10. века су Књига песама Абу-л-Фараџа Исфаханија, Ел Џахизов Оглед о забављачицама, гласовите приче из Хиљаду и једне ноћи… Ништа мање интригантан је и назив за професионалне играчице – гавази, што је множина од гази (арапски: ратник, победник, херојски борац (за веру), такође и онај који врши упад (рацију) или инвазију на неку територију, освајач). По једном, поетском објашњењу, оне „запоседају срца људи“.

Ениса Имамовић, која се од 2000. године бави оријенталним плесом подједнако као истраживач, извођач и инструктор, зналачки се креће кроз динамичну и креативну област оријенталног плеса, деликатно излажући историју оријенталних игара кроз поглавља: Увод, Шта је заправо оријентални плес?, Историјски оквир, Плесна техника, Музика, Начин извођења: стилови и Стил, Реквизити у оријенталном плесу, Одећа за плес, Оријентални плес у разним аспектима живота.

Завршницу овог пионирског дела у нас чине Поговор, Индекс личних и географских имена, Речник страних речи и израза, Литература и белешка О ауторки.

Рецензенти књиге су Деана Комленић, историчарка уметности и врстан познавалац арапске културе, која је годинама живела и радила на Блиском и Средњем истоку, и Јован Ћирилов, један од највећих позоришних делатника у нас.

 мр Маријана Матовић