СТЕВАН РАИЧКОВИЋ,  У ДРУШТВУ ПЕСНИКА

                               (Београд, Београдски издавачко-графички завод, 2000. – 140 стр)

          U-drustvu-pesnika Стеван Раичковић (1928 – 2007), добитник бројних књижевних награда (Октобарске, Седмојулске, Његошеве, Дучићеве, Змајеве, Вукове, награде „Невен“, „Бранко Миљковић“, “Љубиша Јоцић“, „Горанов вијенац“, „Десанка Максимовић“, „Васко Попа“, „Душан Васиљев“, „Меша Селимовић“, Богородица Тројеручица, Змајевих Дечијих игара, награде за преводилаштво „Милош Н. Ђурић“, а 1979. као главни гост на 16. Дисовом пролећу, овенчан је бронзаном Плакетом са Дисовим ликом), поред  тридесетак збирки песама  које су превођене на руски, пољски, чешки, словачки, мађарски, бугарски, русински, албански, словеначки и  македонски језик, објавио је свој кратки  песнички животопис „У друштву песника“ који аутентично осликава ону границу послератног Београда иза које борави историја…

У 26 кратких поглавља, Раичковић описује своје сусрете и дружења са песницима: од заборављеног сенаћанског песника Кирјаковића и спомена на римске лиричаре Тибула, Катула и Проперција, песника његовог детињства па до незаборавних београдских кафана када често казује своју антологијску песму „Ноћ је наша“ и  његових спиритуалних сусрета са Бранком Миљковићем, Десанком Максимовић и Васком Попом.

Нашавши се пред тајанственом величином поезије и дружења са песницима, и оним „старијим“, али и „млађим“, песницима-борцима и надреалистима, песницима из других центара,  страним песницима,  сентиментално се присећа Вељка Петровића, Бранка Миљковића,  Божидара Ковачевића, Славка Вукосављевића, Слободана Марковића, Оскара Давича, Десанке Максимовић, Добрише Цесарића, Иве Андрића,  Скендера Куленовића, Десимира Благојевића, Миодрага Павловића, Васка Попе, Матије Бећковића, Слободана Ракитића…

Ту су и  завичајни песници Чачка : Драгослав Грбић (1926-1983), Бранко В. Радичевић (1925-2001), Бранислав Петровић (1937-2002) и  Драгутин Ракановић (1919- 1994):

[Стр. 113-115]: „…Једног спонтаног песника… који је готово невидљиво боравио међу нама, скрајнуто (као у себи) певао…и неосетно се изгубио из живота… вероватно се више нико – осим његовог порода – и не сећа… Био је то – у односу на моје тадашње младићке године – један времешни полубоем који је пристигао из чачанског краја… неадаптиранога изгледа и истог таквог (бар за литературу) одударнога имена: Драгутин Ракановић… Из престонице – где је као новински репортер дуго јео горки хлеб синдикалних листића и фабричких билтена – иселио се био (по истоме послу) у удаљену Истру… После многих година вратио се на београдску периферију као заборављени пензионер… Радо смо се – и тада – повремено сретали… на неким изненадним местима…

Објавио је – у то време на полуилегални начин – једну збирчицу стихова о своме трошку…

Више пута… безуспешно сам покушавао да му се бар понека песма (јесењинскога призвука) објави и на каквом виднијем месту…

(Али како: и сâм, аутентични Јесењин – заправо, у српском препеву М.М.Пешића – више није био на некаквом гласу!).

Неких целовитих Раканових строфа често сам се подсећао: засветлуцале би у мојој глави као свици из оног најзатамњенијег заборава… :

Међ два света ја сам ред тарабе.

                               Па како бих био весељак!

                               У селу ме господином вабе –

                               А за град сам сирови сељак

Да није било тога… вероватно би се у мени потпуно угасила успомена на овог песника… за кога се данас и не зна да је постојао…“

Књига „У друштву песника“ оставља српској књижевности  необичну аутобиографију о другима.

Милица БАКОВИЋ