Горан Гоцић: Таи, Геопоетика, 2013
Роман Таи Горана Гоцића (Ужице, 1962), теоретичара масовне културе, аутора документарних филмова, филмског критичара и новинара, објављен у Малој едицији прозе београдске Геопоетике, недавно је награђен угледном књижевном наградом која носи име Милоша Црњанског. Жири у саставу проф. др Мило Ломпар, проф. др Радивоје Микић и књижевник Димитрије Тасић, препознао је високу књижевну вредност овог остварења, његову снажну симболику, емотивност и сугестивност, као и његову дубинску повезаност са стваралаштвом песника који је слутио како је све у вези, на свету. На овај начин, значајна пажња љубитеља савремене српске књижевности усмерена је управо на Гоцићеву причу о љубави егоцентричног интелектуалца из Европе и путене, податне жене из земље осмеха, са далеког Тајланда. Таквој врсти препоруке, претходиле су оне мање гласне и поуздане, али веома важне сугестије пробирљивих читалаца који су о овој књизи говорили са несвакидашњим усхићењем, тако да је дело Горана Гоцића одмах по објављивању, привукло управо ону читалачку публику коjој је и намењено. Јер читаоци не бирају овај роман, већ он бира њих: посвећене, запитане, рањиве и даровите, спремне да се отворе за нова и другачија искуства, читаоце који у књижевности не траже само бег од стварности, већ и начин да дубље и боље разумеју свет.
Главни јунак Гоцићевог романа, средовечни Београђанин, разочаран у свој дотадашњи живот и љубав, у пољуљане темељне вредности, одлучује да отпутује на исток. Тамо упознаје младу жену, запослену у бару, од које га раздваја све што може делити двоје људи који су формирани на два краја света: и култура, и језик, и вера, и образовање, и перцепција живота, и поимање себе самог. Ипак, везује их оно најјаче, суштинско, унутарње, страсно, оно што можемо препознати као рајско сећање и жудњу за њим. Зато главни јунак настоји да заштити и сачува вољену жену од живота који му се чини недостојан, али се у свом идеалистичком настојању суочава са њеном животном филозофијом која га истински преображава. Кроз историју тог сусрета и отрежњујућу електронску преписку коју јунак води са својим познаником Госом, рационалним и помало бруталним зналцем хијерархије тајландског друштва, његове етикеције и културе, јасно су нам означене координате укрштања и разилажења источњачког са западним поглдом. При том, аутор и на формалном, баш као и на значењском плану, спаја у роману Таи оно што је наизглед неспојиво, преплићући у тексту својства различитих књижевних врста и жанрова (путописа, лирике, есеја, епистоларне књижевности) и поткрепљујући га асоцијацијама и бројним директним и посредним цитатима из светског културног наслеђа.
Нисмо свесни, али се повремено отварамо. За сусрете. За чуда – каже главни јунак на првим страницама ове књиге. При сусрету са првим романом Горана Гоцића и наше биће, отвара се, сасвим лако, неосетно и нежно, за један сусрет који се памти, за истинско читалачко чудо.
Оливера Недељковић