Исидора Бјелица, С Р П К И Њ А : Ненадмашна алегорија наших живота, (Београд, Лагуна, 2009, 180 стр)
Исидора Бјелица (1967), с љубављу и поштовањем, дарује својим читаоцима емотивну алегорију живота Милице Стојадиновић Српкиње (Буковац,1830 – Београд,1878) која је са три песничке збирке : Песме (1850, 1855, 1868) и три свеске дневника У Фрушкој Гори (1861,1862,1866), брзо стекла славу, али још већом брзином је и заборављена.
Муза српског романтизма, „врдничка вила“ „српска певачица Милица“, „песмотворка и списатељка србска“, Вукова „кћи из Фрушке“, „нимфа из бајки која буди љубав, али је не осећа“, једна од првих и најзначајнијих српских песникиња, пленила је својом лепотом, образовањем, мудрошћу, побожношћу и смерношћу, али, попут Јованке Орлеанке, често је на барикадама. Прва је жена ратни дописник; писала је о бомбардовању Београда јуна 1862, а у време Српско-турског рата (1876) када је већ прешла у Београд, радила је као болничарка.
Патриотизам и родољубље који су у њој изразито наглашени, наследила је од оца Василија (1800-1864), учитеља буковачког, потом пароха врдничког и мајке Јелисавете (?-1855) који изрoдише шесторо деце, четири сина и две кћери: Светозара (рођеног 1822), Љубомира (1824), Милицу (1828), Петра (1830), Љубомира (1835) и Катицу (1837).
Миличино школовање било је неуредно. Код мајчине фамилије у Бановцима кратко време учи историју, катихизис и чаславац, а затим наставља школовање у Варадину (Петроварадину), где похађајући немачку школу, учи језике и музику… Упознала је и полемисала, како усмено тако и писмено, са Ђорђем Рајковићем, Љубомиром Ненадовићем, Јованом Суботићем, Петром Петровићем Његошем, Вуком и Мином Караџић, Бранком Радичевићем, Јованом Хаџићем, кнезом Михаилом Обреновићем и кнегињом Јулијом… Можда је најтачнија мисао коју је Јован Скерлић о њој изрекао, а тај критички суд би могао да буде и мото Бјеличиног романа:“Из љубави за поезију, она је промашила цео свој живот, и била жртва књига и једног књижевног вишег сна живота“.
У потпуном душевном растројству и крајњем материјалном сиромаштву, умрла је у Савамали, у кући једног Грка, трговца, 25. јула 1878. године. Са њом је била само шеснаестогодишња Христа, вероватно из Шапца која се касније удала у Чачак. Претпоставља се да је носила Миличин накит да прода и да је била до последњег дана са њом. Сахрањена је на Старом гробљу у близини цркве Светог Марка, а 1905. кости су јој пренешене у Пожаревац где је 1966. постављена плоча. У Врднику јој је подигнут споменик 1912, рад самоуког вајара Јована Пешића.
Милица Стојадиновић је у Бечу 1851, у кући „модерног апостола српског народа“ (Вуковој кући) упознала Лудвига Аугуста Франкла (1810-1894) с којим је остала у трајном искреном пријатељству и преписци. Франкл је пореклом Јеврејин, промовисан је за доктора медицине, али напушта лекарски позив и посвећује се литератури. У Бечу је објавио превод српских народних песама, Гусле, 1852. које посвећује Мини Караџић.
Миличина и Франклова преписка је уводна, али и главна прича романа, а друга, тј. паралелна прича је из данашњег урбаног Београда. Миличино Српство видљивим и невидљивим нитима уплетено је у појединачне судбине савремених Српкиња, Јелене, Данијеле, Татјане, Кристине, Наде (Самире)… Враћањем на почетак, бескрајни животни круг ових младих жена се затвара. Све оне достајанствено носе свој животни крст и покушавају да се радом и поштењем самоостваре. Ако је Миличин живот аутентичан запис судбине жене у деветнаестом веку, „Српкиња“ Исидоре Бјелице је запис времена и простора у коме сви ми живимо.
У епилогу је врхунац ненадмашне алегорије наших живота, јер мајке данашњих младих Милица се надају да им кћерке, склоне писању и очекујући „већи сан од живота“, неће бити Српкиње које ће у некој будућности заслужити споменик.
Неспорно, „гледајући како сунце заилази за фрушкогорске брегове“, Милица Стојадиновић Српкиња исписује свој животопис и књижевно дело које је учинили бесмртном, те и данас отвара нове странице у разнородним књигама.
Милица БАКОВИЋ