Жозе Сарамаго (1922-2010) је португалски књижевник, добитник Нобелове награде за 1998. годину. Код нас су га прославила дела: Ембарго и друге приче, Година смрти Рикарда Реиша, Слепило, Седам сунаца и седам месечина, Јеванђеље по Исусу Христу, Смрт и њени хирови.
Смрт и њени хирови је симболична прича о смрти коју је овај славни португалски нобеловац написао мало пре него што ће и сам умрети. Смрт као главни јунак романа, у поноћ првог јануара, у једној неименовановој земљи, на мистериозан начин престаје да посећује њене становнике. Питање које Сарамаго поставља – Шта би било када бисмо вечно живели? Шта би се десило кад би смрт наједном нестала – претвара се у даљем току романа у иронију која нам разоткрива колико смо у ствари зависни од смрти. Медицински и фармацеутски бизнис пропада, религија је уздрмана, политика затечена. Нико не зна како да се понаша у новонасталим околностима, све индустријске гране и све друштвене активности пресечене су у корену. Све у свету који смо изградили замире пред чињеницом да живот постаје вечан.
Сарамаго се у свом роману Смрт и њени хирови поиграо са једном хипотетичком ситуацијом. Он свој роман почиње реченицом – „Следећег дана нико није умро.“ Аутор продире у најтананије одаје људске душе, док описује радост тих људи након сазнања да је живот постао вечан. Стање колективне еуфорије веома брзо бива замењено потпуним колапсом друштвеног система (од пропадања погребних предузећа, преко краха осигуравајућих друштава, пензионих система, развијања сасвим нових мафијашких кругова, до незапамћене кризе цркве као институције) у коме оно најгоре у људима опет испливава. Када људи схвате да није лако ни свог најближег болесног неговати у недоглед, и када увиде шта све са собом носи вечни живот, у друштву које почива на коначности, чиниће све што је у њиховој моћи и служиће се свакаквим средствима, да омражену смрт поврате. Јер сада, суочени са катастрофом, они схватају – без смрти, нема живота, нема будућности, нема наде, нема Бога.
Композицију романа чине два дела. У првом делу стиже златно доба у којем је живот вечан, док у другом делу Смрт обавештава људе да је њен експеримент завршен и да ће поново долазити по људе. Аутор преобраћа Смрт у људско биће и то у жену, постепено укључује елемент љубави и страсти и на крају кад један човек нађе своју срећу са том погрешном женом…наредног дана поново нико не умире. Аутор се враћа на почетну ситуацију и затвара круг, али и роман.
Марија Радуловић