Ото Хорват: Сабо је стао, Културни центар Новог Сада, 2014.
Нико не зна колико губи поезија када се песник обрати прози, али једно је сигурно – да проза тиме много добија, речи су Јосифа Бродског које искрсавају из нашег читалачког искуства када прочитамо први роман песника и преводиоца Ота Хорвата (Нови Сад, 1967), који је прошле године под насловом Сабо је стао објавио новосадски Културни центар. Јер лирски импулс, високи емотивни набој, сугестивне песничке слике, изузетна стилска прецизност и префињеност, само су неке су од одлика Хорватовог песничког рукописа које снажном и убедљивом прозном тексту придодају још вишу уметничку вредност.
Роман Сабо је стао бави се разарајућим осећањима главног јунака коме је, после тешке болести, преминула супруга. Суочен са најтежим губитком, опхрван очајем и немогућношћу да се помири са оним што се догодило, без наде и будућности која је у трену избрисана чак и као граматичка категорија, он остаје заустављен у животу, у времену и свету који се, упркос његовој трагедији, и даље окреће вртоглавом брзином. Своју немоћ да у најтежим тренуцима помогне вољеној жени и учини да тешки болови умину, али и саму чињеницу да је надживео најблискије биће, Хорватов јунак доживљава као властити грех, кривицу и издају. Он покушава да се одупре депресији, забораву и ништавилу тако што ће у причи зауставити и сачувати сећања на умрлу А., на све оно што је она била и што ју је чинило таквом каква је била. Описујући појединости из заједничког живота, Сабо у ствари оживљује тегобан процес у коме се, након губитка са којим смо суочени, уобичајене ствари из свакодневног живота преображавају у најдрагоценије што поседујемо и за шта страхујемо, очајнички се опирући неумитном забораву. У исти час, он се бори и са противречностима у чије закутке га одвлачи властита туга. Тако мисао да наше сећање на трпљење оних које је смрт спасла ужасне патње, у ствари, представља продужетак њихових мука постојано прати Сабово настојање да исцрта мапу властитог емигрантског лутања по Европи, али и да забележи предисторију сусрета са оном која ће му постати животна сапутница у најдословнијем значењу тих речи. Он подробно описује породичну хронику прерано умрле жене, испуњену случајним и намерно начињеним белинама; посредно спознате детаље о њеном одрастању у Сарајеву, граду чије ће име крајем протеклог века постати синоним за бол и смрт; књиге које су обликовале њено суптилно читалачко биће, њене пасије и страхове; њене реченице изговорене различитим поводима, прећутане или речи прошапутане у самртном часу. Његова прича испричана је онако како је једино и могла бити, искидано и без реда који и настаје само тамо где постоји спокој, у виду тренутних асоцијација и дигресивних одговора на питања која чине наслове поглавља, сугеришући тако психотерапијски процес у коме скрхани човек тражи помоћ за превазилажење трауме коју је доживео. Исприповедана из различитих граматичких лица, али увек и једино из његове перспективе, сасвим лишена патетике, прича Хорватовог јунака јесте и текст о немогућности да се најдубље емоције приближе говору.
Али, и поред тога што представља приповест и о томе да се бол не може превести у речи, овај роман који је сврставањем у најужи избор за НИН−ову награду издвојен из прошлогодишње романескне продукције, јесте штиво које читаоца својом лепотом и потресношћу заокупља, управо подсећајући да нам, после тишине након што се чује вест о смрти, остају речи. Једино речи.
Оливера Недељковић