Александра Боснић Ђурић, ПОЕТИКА ТАМНОГ ВИЛАЈЕТА : Радомир Константиновић о духу паланке у српској књижевности (Београд : Службени гласник, 2011. – Библиотека Књижевне науке. Колекција Тема)
Поетика тамног вилајета незнатно је измењена верзија магистарске тезе Александре Боснић Ђурић (Панчево, 1965) „Ка деконструкцији стереотипа : виђење српске књижевности у Философији паланке Радомира Константиновића“, одбрањене 29. октобра 2010. на Филозофском факултету у Новом Саду.
У последњих десетак година виђена као једна од кључних књига у српској култури, Философија паланке Радомира Константиновића доживела је чак седам издања (1969, 1970, 1981, 1991, 1997, 2004, 2006), а ипак је још увек недовољно истражено дело.
Тумачена историјским променама на домаћем простору у другој половини 20. века, као и процесом повратка паланке, Константиновићева Философија паланке, увек изнова добија на актуелности, те налаже ново, генеалошко читање. На низу примера везаним за српску књижевност и културу Константиновић показује доминацију паланачког искуства чији специфичан механизам подразумева стилизацију по обрасцу колективне воље, пасивност, једнообразност, традиционализам, затвореност и заустављеност. Будући да је књижевност плодно тле за настајање, конзервирање или преношење стереотипа и предрасуда, Философију паланке могуће је и на почетку 21. века читати и препознавати као критику филозофије завршеног света, односно затвореног друштва, где год и кад год оно било успостављено.
Аутор Поетике тамног вилајета своју тезу поткрепљује са неколико значајних студија Константиновићевог дела, констатујући да је „дух паланке делатан и самоизражавајући, активан и самообнављајући, неомеђен простором, недефинисан временом, могућ локално и глобално, он је изнад свега искуствени потенцијал. Паланка је вечна“ (Ненад Даковић).
Доследна нетолеранција према другости и разлици, као један од основних принципа духа паланке, јесте вечита потрага за „издајником који тежи свету као другости“ и „кривцем, који је увек споља, увек из света“. Према Константиновићу, паланачка тежња за вечноплеменским и дух народа виђен као основа будуће самородне и самодовољне расне српске културе, довели су до „изузимања српског света из читавог осталог света“, што ће остати идеја све до данас блиска српској култури, обнављајући националне стереотипе у српској књижевности и култури друге половине 20. века.
Појам органске културе, као непосредни израз племенско-патријархалног искуства, Константиновић види и као врховни појам духа паланке – све што је друго истовремено је и туђе, потенцијално искушење за овај племенски дух, наглашено веран племенској прошлости и њеној глорификацији.
Схваћен превасходно као дух једнообразности, готових решења и задатих форми, паланачки дух је увек везан за сукоб са различитим. Своју окамењену и завршену слику дух паланке надређује стварно постојећем свету, у свом бесконачном ходу ка баналном и општем, ка ништавилу просечног и уобичајеног. Стога није претерана квалификација духа паланке као расадника већине стереотипа – од етничких и идеолошких до политичких, расних, верских и других.
Можда најпогубнији одраз паланачког духа Константиновић види у српској култури, духовности и књижевности. „Уколико је паланку заиста могуће видети као стадо и масу лишену морфолошких својстава, безобличну те тако подесну за обликовање свих врста, онда су они који се својевољно и (само)свесно нађу изван безбедности и сигурне збијености гомиле као потпуно независни у тој мери ретки, да постану сведени на ниво инцидента, и препознајемо их као јунаке, мудраце или свеце“ (Предраг Крстић).
Дакле, дух паланке, као дух парадокса, трајног провинцијализма и трајни дух маргине, противан сваком кретању и промени, није могуће докрајчити ни уништити – могуће га је, међутим, препознати, деконструисати и деконструкцијом демистификовати… Најзад, како сам аутор истиче, „свако креативно читање овог дела неизбежно подразумева и пристајање на избор који, већ самим својим чином, прераста у духовно делање“.
Поетика тамног вилајета подељена је у неколико тематских целина – Филозофија паланке као филозофија завршеног света, Дух паланке – исходиште стереотипа, Поетика тамног вилајета, Принцип творачке субјективности, Дух паланке у српској књижевности и Дух стереотипизације сопства и света – трајно искушење култура. Завршни део чине Литература и Белешка о писцу.
Мр Маријана Матовић