Маркос Агинис, Пасија по Кармели, Лагуна, 2010.
Од кад је света и „људи различитих ћуди“, ратови на планети не јењавају. И данас смо сведоци безбројних сукоба вођених, упркос цивилизацијском напретку, често и најпримитивнијим средствима и то увек на неком одабраном, лако „запаљивом“ попришту.
Како год назван – хладан, освајачки, ослободилачки, сваки рат је интересни. Оно што се у пламену рата разбуктава изван контроле вођа и изнад интереса маса, једино је права, истинска љубав. Њу не контролише нико и не убија је ни једно оружје.
„Пасија по Кармели је изузетна прича о љубави између кубанске лекарке и аргентинског економисте у срцу кубанске револуције. Њиховим еротским односом и идеолошким схватањима управља реалнот коју не контролишу, и тако постају ликови хомеровских размера. … Граде своју тешку и искрену љубав на једном од најтруснијих и најромантичнијих попришта латинскоамеричке историје, упадајући у вртлоге који одузимају дах и преокрећу свет.
Пасија … се односи на љубав, али и на снагу идеала, патњу, уживање, спас и тежњу ка слободи.“ (из Рецензије)
Постоје књиге које „трају“ од кад су написане. Поново се читају. Постоје писци који се никад не заборављају. О њима се увек прича.
А данас када сви, с правом или не, пишемо, када нам имена нових писаца нису довољно препознатљива и не помажу нам пуно при избору дела за читање, најбоље је чути суд и препоруку читалаца, који кажу:
Пасија по Кармели је лако читљива и потресна љубавна прича у „контрасту са страхотама рата“.
Наташа Поповић