Роман Памтивек и друга доба Олге Токарчук (1962), издавачка кућа Паидеиа објавила је прошле године поводом гостовања ове светски признате ауторке у нашој земљи, као својеврсну најаву за свечани догађај који је убрзо уследио. Наиме, управо беседом ове књижевнице, отворен је протекли, 58. Међународни београдски сајам књига. Заслугом Милице Маркић, која је превела ово, као и претходна дела Олге Токарчук (романе У потрази за Књигом (2002), Дневна кућа, ноћна кућа (2002) и Бегуни (2010), као и књигу прозе Свирка на много бубњева (2004)), српски читалац, поред изузетног читалачког ужитка и естетског доживљаја највишег реда, сада има могућност да стекне потпуни увид у развој овог снажног и аутентичног приповедачког гласа.
Ово романескно остварење, објављено у Пољској 1996. године, стекло је у домовини Олге Токарчук велики број читалаца и наклоност књижевних критичара који су га означили као тачку на којој свој преображај доживљава читаво пољско прозно стваралаштво. Зато је сврстано и у обавезну средњошколску лектиру. О настанку овог дела, које је својом магичном атмосфером, ониричношћу и поетским језиком, убрзо освојило читаоце на двадесетак језика света, ауторка каже да представља детињство њеног писања и да је настао као успомена на њену баку и древне приповести које јој је она казивала у раном детињству. Олга Токарчук у овом свом виђењу света исписује причу о становницима Памтивека, пољског села коме на првим страницама романа, прецизно уцртава положај у својој имагинарној географији. Она испреда низ приповедачких нити о животу породица и појединаца током читавог протеклог века, чврсто их уплићући и тако одржавајући чврстом изузетно захтевну, необичну и фрагментарну, конструкцију свог дела. Становници овог места у дубокој провинцији, међусобно су веома различити, али, без обзира на те, наизглед непремостиве разлике међу њиховим световима и добима у којима обитавају, њихове животе суштински обележава настојање да открију смисао свог постојања. То својим амбициозним и прагматичним делањем чине чланови породица Небесниј и Божин, то чини жупник бесомучно се борећи са реком која се излива на поља. На свој, посве другачији начин, препуштањем својим опсесијама и животној стихији, то чине и наизглед њима неједнаки и сасвим немоћни: несрећна девојка Стрна, рођена без могућности избора, старица Флорентина, опхрвана породичним губицима, као и младић Исидор,онеспособљен за самостални живот. Али, то чини, без обзира на повлашћени социјални статус, и властелин Попјелски, налазећи себе у чудесној игри, занет толико да не примећује ни крупне друштвене промене у свету око себе, чак ни онда када оне задесе његову породицу. Сви они живе у Памтивеку, свикли на зла из властитог окружења, а прибојавајући се чак и добра које долази из даљине. Међу њима има отпадника који су, у страху од људског зла, постали ближи зверињу и биљкама, који према поретку у овој чудесној метафори света Олге Токарчук, заузимају место равноправно са људима, живећи аутентичније и интензивније.
Као пролог овом роману, али и читавом њеном опусу, могу стајати речи његове ауторке записане на страницама њеног књижевног првенца: Писање романа за мене је причање бајки самом себи у зрелости. Онако како то раде деца пре него што заспе…Управо таква је ова књига, писана с наивном вером детета од двадесет и нешто година да што год се људима дешавало – има свој смисао. Онај ко у овим речима Олге Токарчук препозна истински позив на читалачко уживање, посве сигурно ће постати читалац који ће се њеном делу, као обећању наде, често враћати.
Оливера Недељковић