Марија Коцић
ОРИЈЕНТАЛИЗАЦИЈА МАТЕРИЈАЛНЕ КУЛТУРЕ
НА БАЛКАНУ : Османски период XV – XIX век
(Едиција Врт, Hesperia edu, Филозофски факултет, Београд, 2010)
Опсежна студија историчарке Марије Коцић (1978) Оријентализација материјалне културе на Балкану : османски период XV – XIX век, настала као резултат вишегодишњег мултидисциплинарног истраживања у оквиру пројекта Модернизација западног Балкана који се реализује на Филозофском факултету у Београду под руководством проф. др Николе Самарџића, објављена је 2010. године одлуком Комисије за капиталне издавачке пројекте Секретаријата за културу Града Београда као капитално дело у области науке.
Широко постављен, доследно научан и објективан приступ комплексној, а за балканске народе посебно интригантној теми оријентализације материјалне културе на Балкану током периода османске власти, изузетно је вредан прилог изучавању балканског источњаштва.
Како ауторка у уводу наглашава, током османлијског освајања Балкана „нови обичаји и навике, које су са собом донеле хиљаде колониста, усмерили су развој Балкана у другачијем правцу од оног којим је у то време кренуо остатак Европе, оставивши неизбрисив траг у колективном наслеђу његових народа. Уласком у састав османске државе Балкан се постепено отуђио од остатка Европе, поставши цивилизацијски много ближи Леванту него Старом континенту“. Свакодневица балканских житеља извирала је из концепта исламске религије која је загосподарила словенском културом и хришћанском вером православног обреда, чиме су се стекли услови за формирање посебног типа колективне психологије, окарактерисаног као балкански тип човека.
Османски Балкан, део полуострва где се османска варијанта исламске цивилизације крајем 14. века чврсто усадила са својим вредносним категоријама као својеврсни амалгам већинске, словенско-православне и мањинске, владајуће османско-исламске цивилизације, постаје област са особеном културом исхране, одевања, становања… Ипак, како ауторка у закључку наглашава, „потпуне оријентализације, која би значила тотално усвајање оријенталног начина живота од стране целокупне популације на османском Балкану, није било“, већ су српска, бугарска и грчка народна култура коегзистирале са културом освајача – малог броја изворних Турака и много већег броја конвертита.
Ослобођен непримерених вредносних судова, овај изузетно вредан прилог проучавању оријенталне компоненте у култури балканских народа подељен је у три дела: Балканска насеља у левантском руху, Чаршија – главни пут продора оријенталних елемената на Балкан и Оријентализација свакодневице – продор оријенталних елемената у домаћинство, из којих се сазнаје – како је изгледала административна подела насеља и традиционална подела оријенталног града, каква је била улога османске државе у настанку и оријентализацији насеља на Балкану, шта су вакуфи, како су формирани еснафи, шта је чинило особеност чаршије, како је изгледало хришћанско занатство у оријенталном окружењу, како је настајао домаћи трговачки слој… Такође, каква је била култура становања, како је изгледао ентеријер градске и сеоске куће, шта је чинило културу исхране, какво је посуђе коришћено, нови обичаји конзумирања кафе и дувана, одевање од традиције до моде и накит, као пропратни део одеће.
Драгоцен путоказ за изучаваоце ове комплексне проблематике, али и шири читалачки аудиторијум, свакако су коришћени извори и литература, дати у завршници књиге. Рецензенти су проф. др Дарко Танасковић, проф. др Никола Самарџић и Недељко Радосављевић, а издавачи Hesperia edu и Филозофски факултет у Београду.
мр Маријана Матовић