Непоуздано сећање и вртлог времена лако мењају усмену причу, а написана реч има привилегију да траје. Преци, чији је један од потомака писац, имају привилегију да заувек живе међу корицама књиге.
Романом “Мека душа Југа“, Миља Лукић је створила поуздано место у сећању и рам за породичну фотографију генерацијама Младеновића, својих предака по мајци. Рођена у Крагујевцу, по дипломи професор светске књижевности и руског језика, ауторка се и у роману првенцу “Иза брда“ враћа у породичну прошлост.
Дело које је пред нама, права је породична сага која почиње крајем осаманаестог века, када се Младен, вредан трговац ћерпичем, са својих шест синова досељава у Врање. У то време варош Врање била је део Отоманске империје, на граници са Србијом, одакле су допирали далеки гласови о буни коју Србин чудног имена и великог јунаштва, против Турака спрема.
Иако су били вредни и имућни, Младена и његове синове варошани нису баш уважавали. Упркос томе што су њени и што су јој драги, ауторка их објективно представља речима: “Стари Врањанци сматрали су их за скоројевиће, што у суштини и јесу били. Пуни пара, али без градске традиције, са сеоским обичајима којих нису могли, а неки нису ни хтели да се одрекну“. По оцу названи Младеновићи, на своје животне путеве ушли су почетком новог, деветнаестог столећа. Било је то тешко и сурово време робовања у Отоманском царству, несигурног и примитивног начина живота, због кога су читаве породице нестајале у епидемијама заразних болести. Мало се учило и знало, а једини лекови за тело и душу биле су лековите траве, које су се и у отров претварале. Помоћ и лекове пружале су врачаре, најчешће Циганке, за које нико није знао ни одакле су, ни колико година имају, али су помагале и “кад дете има ватру“, “кад отац пије и играчицама сву зараду даје“, али и “када момак никако да се ожени“. У то време, трговачки путеви водили су у Цариград и Солун, дуго се и несигурно путовало, а често без повратка. Људи су нетрагом нестајали, а такву судбину доживела су и два Младенова сина. Тек трећи син Стоша, поуздано је наставио да води ћерпичарски и трговачки посао.
Као на филмском платну, пратимо венчања, рађања и умирања бројних Младеновића, њихову срећу и нажалост, чешће несрећу, тајновита и ничим објашњива дешавања, кроз која генерације стижу у двадесети век. У предвечерје ратних страхота које ће обележити ово столеће, 1. јула 1910. године, на сахрани свога оца, једини потомак Младеновића, сазнаће бар део истине о својим прецима.
Исцрпно, са пуно љубави и колико је могуће објективно, Миља Лукић је направила ретроспективу сећања и прича своје мајке о прецима. Иза затворених корица прочитане књиге, остаје топлина “Меке душе Југа“.
Дубравка Илић