Здравко Стојановић, Љубав у Витенбургу, Бирографика, 2010.
Роман првенац Здравка Стојановића (1942), Љубав у Витенбургу доноси причу о повратнику из Првог светског рата и отвара осетљиво и болно питање судбине ратних заробљеника на раду у тадашњој Аустроугарској монархији.
У Европи 1915.године бесни рат и чини се да је Србија највише погођена страдањима у већ познатој улози поробљене земље која трпи најсилнију тортуру у односу на остале европске државе, због злочина које у њеним селима и градовима чине војници цара Фердинанда, команданта Поћорека и бугарска војска. Главни јунак романа, Михаило, бива заробљен код Крушевца и одведен у Немачку на имање велепоседника Фридриха Клата, као један од привилегованих робова који су имали срећу да преживе пут до Немачке вагонима, у којима су успут заробљеници умирали у незамисливим мукама. Судбина је Михаилу, тада тридесетогодишњем породичном човеку, била наклоњена више него било ком другом Европљанину баченом у вихор рата. Михаило није осетио ужасе фронта, ратних операција, беду, смрт коју је Аустроугарска сејала у свом, у почетку освајачком, а после одбрамбеном походу кроз Европу.
Нит романа представља страствена љубав која се рађа између Србина и Швабице Еме, нећаке Фридриха Клата, на коју у почетку нико не гледа благонаклоно, да би после четири године Михаила прихватили као Еминог будућег мужа. Нереалне планове о срећи са Немицом руши савест која се Михаилу јавља одмах по повратку у Србију, видевши беду, пустош, глад и несрећу, коју су његови најближи трпели док он није имао представу шта се у његовој земљи дешавало.
Језик и стил писања, иако подсећају на фељтонистику и новинарско изражавање, дубоко нам дочаравају страховите ломове које је српски народ преживео, личне драме појединаца и интимни свет главних јунака, чије су се тежње рушиле под налетом чудовишне реалности.
Здравко Стојановић се не задржава само на причи из Првог светског рата. Читајући роман сазнајемо Михаилову судбину, као и судбину човечанства у годинама које следе. Михаило преживљава личну драму изгубивши у рату оца, мајку а после рата и старијег сина. Његова верна Николета сазнаје за аферу у Витенбургу и до смрти му је не опрашта. Врхунац приповедања представља долазак Еминог брата 1941. године у Ћуприју у униформи Вермахта, као и сазнање да је Рихард, син из те везе, постао члан СС трупа. Михаилова унутрашња борба са сопственим осећањима према Еми и Николети бива потиснута под теретом ужаса које Други светски рат оставља у душама и животима свих ликова у роману.Основа овог, у бити, романа-хронике није ни оправдање ни осуда Михаиловог поступка већ само намера да се на један репортажни начин опише ратни пакао, друштвено историјска превирања и интимни свет свих јунака који су највише пропатили у вртлозима ратних страдања. Писац на један дубоко дирљив начин, покушава да прикаже унутрашњу борбу Михаила старца са младим заробљеником, битку између два света,две културе и различите доживљаје које на крају савест и част стављају у равнотежу.
Душица Брковић