Бранко Перић: ЉУБА ТАДИЋ : последња трака за књигу
(Бања Лука : Бесједа. Београд : Ars Libri, 2006)
Слушајући некадашњег Едипа, Сера, Отела, Хамлета, Лира, Хенрика, Сократа, Бранко Перић у књизи ЉУБА ТАДИЋ : последња трака за књигу (1. изд. – Еања Лука: Бесједа ; Београд: Ars Libri, 2006) верно бележи сваку изговорену реч Љубомира-Љубе Тадића (1929 – 2005), српског филмског, телевизијског, радио и позоришног глумца који је коренима део завичајне баштине Чачка…
На тренутак, ослушнимо непоновљив глас Сократа, који у своју одбрану, не заборавља ни „уклетог песника српске модерне“ (стр. 151-152): „Има једна Дисова песма из 1913. године [Наши дани], коју много волим. Ето то је Србија данас, и српска политика“.
[Тадићево сећање на Чачак и чачанско гробље]:
„Ја сам двадесет девето годиште. Рођен сам 31. маја, у Урошевцу. Моја мајка Радмила била је наставница. Предавала је биологију. Она је била жена – херој. Имала је 33 године када је отац умро. Остала је са нас четворо деце [четири сина, Димитрије, Љуба, Душан и Растко]. Напустила је службу и примала неку пензијицу. … Отац нам је умро у четрдесет и некој години, у Новој Вароши. Био је професор. Ја сам видео где су га сахранили, ваљда сам био тамо… Нас, децу, нису водили тамо на гробље. После дужег времена дошао сам у Чачак. Био сам са друштвом. Док сам седео и пио, нешто ме повуче и одем до гробља да тражим очев гроб. To ме много узбуди! Нисам, нашао гроб. Почнем да лутам. Један мој пријатељ види да ме нема и дође. Пита ме шта тражим. Ја му испричам да тражим очев гроб, да сам био мали, нисам запамтио… У једном тренутку, видим једну плочу са много имена. Прочитам, и видим међу њима -Светомир Тадић! После тога, кад год одем тамо, свратим на гробље и размишљам како је он сређивао тај живот. Мувао се по тим провинцијама, отпуштали ra… Али га врло ценим. Срео сам доста људи којима је био професор. Једанпут ме назвао Стојан Церовић, новинар, и каже: „Мој отац хоће да те види. Хоћеш да дођеш?“ И седи један стари човек и каже: „Ја кад год тебе видим, сетим се твог оца. Он је мени предавао историју. Био je y пљевљанској Гимназији и ми смо сви били заљубљени у њега. Он је био такав и такав… баш сам хтео то да ти кажем и рекао сам Стојану…То је мени било мило. Па сретао сам људе по Косову који га памте“.
…Пре равно осамдесет година, верни хроничар средњовековног Градца, Чачански глас (год.1, бр. 51, 17. децембар 1933, стр. 2), објављује некролог Светомиру Д. Тадићу, Љубомировом оцу, који је у целини забележен и у Перићевој књизи.
СВЕТОМИР Д. ТАДИЋ професор и директор Гимназије
„У Новој Вароши 7. ов. мес. умро је наш Чачанин Светомир Тадић, професор и директор гимназије, a 11. ов. мес. сахрањен на чачанском гробљу.
Смрћу пок. Свете Тадића леже у гроб још један од оне старе предратне генерације, која се пре рата умела загревати национализмом и патриотизмом, а после рата залагати се и жртвовати се за идеје социјалне правде, слободе и једнакости.
Пок. Света, „Стари Бард“, како су гa интимни другови називали, и ако неспособан да се бори са пушком у руци, за националне идеале учествује у свим акцијама, бодри својом песмом, својим здравим оптимизмом загрева другове на борбу, а и сам одговара својој војној дужности као цензор поште, и.т.д.
Одмах после рата, загрејан љубављу према слободи, наслеђеној од оца и предака, које је такође реакција због слободоумља прогонила, опредељује се на крајњу левицу и у почетку своје политичке каријере бива кандидован на листи Комунистичке партије у округу Подринском. Ово гa је стало доста жртава јер је због тога био доста прогоњен,
Као човек пок. Света је поседовао све одличне квалитете доброг и пожртвованог друга и пријатеља, доброг сина, брата и оца породице. Био је весељак и идеалиста, припадао је оном бурном послератном марксистичком покрету, и није никада издао ни поклекнуо. Као гимназисту слушали смо га више пута на конференцијама и зборовима по Чачку и околини. Ни једна већа приредба у Чачку није могла бити без пок. Свете. Његов снажни и на далеко чувени баритон одушевљавао је све; и кроз борбене песме дизао поклекли дух бораца, а кроз севдалинке одушевљавао весељаке.
И поред свега, и ако му ce његово политичко настројење није никада заборављало, ипак су његове способности биле запажене и његова прилежност на раду цењена па је задобио завидан положај директора.
На крају свога живота баца се на просветни и културни рад и на овом пољу показује видне резултате, и као увек бива запажен, вољен и поштован.
У покојном Свети Чачак и наш крај губи и једног корисног и поштеног члана друштва а породица свога брата, оца. „Чачански глас“ и један млади друг и пријатељ стављају ово неколико реди уместо воштанице, као успомену на доброг покојника. Слава Светомиру Тадићу, a породици наше саучешће“.
Милица Баковић