Јасмин Краудер, Кухиња боје шафрана, Evro-Giunti, 2008.

По правилу, живот подлеже писаним и неписаним правилима. Готово  се несвесно, али крајње савесно придржавамо и тих неписаних правила, баш као да су најстрожије прописана. Током живота се, такође, навикнемо да на многа „зашто“ објашњење буде једноставно „зато“ и то прихватамо као правило. „Зато“ би требало да означи тачку, крај свим осталим могућим и немогућим питањима, недоумицама и сумњама и да буде једноставно тако, јер је тако.

Чини се да се у најстрожија неписана правила убрајају она која у ранијим временима нису мимоишла готово ни један простор, када је глава породице одлучивала о даљој судбини своје деце и њиховог брака.

Још и данас постоје средине у којима се ово правило, неко ће рећи обичај или (ружна) навика одржало, односно никад није ни доводило у питање.

Овом темом бави се Јасмин Краудер у свом роману „Кухиња боје шафрана“. Њена јунакиња, Марјам,  је по схватањима изнад своје средине и закона који у њој владају.  Зато је цео њен живот био само последица онога што је у свету чекало и то због греха, који није ни починила, само зато што другачије мисли. Марјам одлази у Лондон, заснива своју породицу и живела би сасвим срећно да је у туђем свету не прогони чежња, сећање на родно место и младост када је без кривице осуђена и прогнана на вечну патњу. Тек након очеве смрти, након много година, „гоњена грижом савести, Марјам напушта удобност свог (новог) дома … да би се вратила у … забачено иранско село у коме је све почело. Тамо ће се суочити са својом прошлошћу и сећањима на живот који је морала да напусти кад … је била веома млада, тврдоглава и лепа.“

Већина ће се сложити са констатацијом да је конзервативно схватње лоше и назадно, али шта се дешава са савременим.  Да ли је савремено отишло предалеко у свом осавремењавању,тј. у сасвим другу крајност. Данас не постоје табу-теме. Све је отворено, обзнањено и већ виђено. Све је познато, чак презасићено. Оном времену се још, можда, и може опростити јер се грешило у име части, морала и због очувања породице, а данас  је све више независних и самосталних, или како за себе кажу „напредних“, јер је  породица постала „демоде“.

Нађимо у свему равнотежу. Не претерујмо ни у грешкама ни у сновима.

Наташа Поповић