Анчи Мин (1957), америчка књижевница кинеског порекла већ је обогатила светску књижевност бестселерима  попут романа „Последња кинеска царица“, „Царица Орхидеја“ и „Црвена азалеја“ који су преведени на више од тридесет језика. Својим коренима, а проживела је 27 година у Кини у време Маове културне револуције,  вратила се поново књигом „Кућа великог крова“ где је описала живот и осуду књижевнице Перл Бак( 1892-1973), која је о овој  далекоисточној земљи написала најлепше странице, а доживела је да буде прогнана и осуђена као највећи непријатељ. Као омладинка Анчи Мин  је 1971. године и сама,  под утицајем власти којом је дириговала мадам Мао, осудила Перл Бак као „америчког културног империјалисту“ чиме јој је забрањена виза и повратак у Кину у делегацији са председником Никсоном. Минова је у седамнаестој години допала радног логора за преваспитавање и  одатле се спасла захваљујући свом пролетерском изгледу који је послужио у рекламне сврхе. Емигрирала је  у Чикаго и  тек 1996. године до руку јој је дошла књига „Добра земља“ Перл Бак. Заплакала је над страницама  романа који је тако топло, с поштовањем и искрено говорио о кинеском сељаку, а мадам Мао је убедила целу нацију да мрзи Перл Бак. Из тог личног и колективног греха настао  је роман „Кућа великог крова“. Књига је посвећена жени која је прва у књижевност западне хемисвере  увела древну Кину и боље  од најугледнијих кинеских  писаца разумела њену традицију.  Перл Бак је за „Добру земљу“ добила 1938. године Нобелову награду док је Кина  све до краја века остала глува за ову књижевницу.

У варошици Ђенђенг у унутрашњости Кине на почетку 20. века одрастају две девојчице, кћерка америчког мисионара Абсалома Перл и сиромашна Кинескиња Врба Ји, чији отац да би преживео прихвата хришћанство и помаже у оснивању првих цркава и нове вере. Љубав и пријатељство две девојчице преживеће велика искушења у бурним историјским догађајима који су следили. Перл  је заволела Кину као своју праву домовину и тек када јој је живот 1934. био угрожен прихвата да оде, али је све до смрти настојала да се врати у Ђенђенг.  Врба Ји  ни у најтежим тренуцима, изложена  вишегодишњој тортури мадам Мао, није се одрекла и осудила Перл Бак. Смирила се тек када је  осамдесетих годинама прошлог века, као древна старица, после пропасти Маовог режима,  како је то режирала у роману Анчи Мин, отпутовала у Америку и посетила кућу и гроб Перл Бак који су подсећали на њен кинески дом. Врба је  гроб своје пријатељице посула земљом  из Ђенђенга спајајући заувек две  удаљене тачке света које је Перл неизмерно волела.

Минова, чији су романи још забрањени у Кини, исписала је слободну и могућу причу о животу једне мисионарске породице у кинеској провинцији, уграђујући у ту велику кућу две културе и народа, машту приповедача и емоције према великој књижевници. Перл Бак некада, а Анчи Мин данас, у својим књигама  покушавају да помире културе Истока и Запада и да те  разлике умање.

                                         Даница Оташевић