Срђан Цветковић
ИЗМЕЂУ СРПА И ЧЕКИЋА
[Књ. 1]: ИЗМЕЂУ СРПА И ЧЕКИЋА : Репресија у Србији 1944 – 1953 . – 1. изд. – Београд : Институт за савремену историју, 2006. – 600 стр. : илустр. ; 24 cm. – (Библиотека Студије и монографије).
[Књ. 2]: ИЗМЕЂУ СРПА И ЧЕКИЋА : Политичка репресија у Србији 1953-1985. – 1. изд. – Београд : Службени гласник ; Институт за савремену историју, 2011. – 707 стр. : илустр. ; 24 cm. – (Библиотека Посебна издања).
„…ЧАЧАК: Одмах после ослобођења чачанског краја, почетком децембра 1944, уследио је радикалан обрачун са колаборационистима и политичким неистомишљеницима. Чачак је, као упориште „четника и издајника“, посебно био на мети револуционарних снага. Егзекуција означених колабораната и ратних злочинаца у Чачку од стране ОЗН-е вршена је на неколико локација, као што су помоћни стадион ФК Борац поред Мораве, у близини чачанске кланице (Казаница), Красојевића забран, Турски поток, Зоћевића забран, Прељина и многа околна села. Као главне протагонисте овог терора сведоци помињу функционере чачанске ОЗН-е – О Савковића, П. Васовића, Спасића и друге, а за злочине је знао и Милош Минић, потоњи јавни тужилац родом из Прељине. Историчар Горан Давидовић [и Милош Тимотијевић] на основу чачанског архива [у књизи Затамњена прошлост објављују] списак од 592 лица која су стрљана као народни непријатељи. За само три месеца од првог ослобођења Г.Милановца (17. септембра 1944) партизани су стрељалин преко 228 лица у чачанском округу. Међутим, списак ни издалека није потпун јер је већи део грађе недоступан али су такође, нарочито у првим данима, многа лица ликвидирана без суда на лицу места. Обимнијим истраживањем ипак се дошло до 6.667 имена лица која су изгубила живот у периоду 1941-1958. од којих преко 2.300 после октобра 1944. (997 на Сремском фронту). Највише је ликвидираних од стране НОВЈ из љубићког среза – 344, трнавског – 458, тзаковског – 282, драгачевског – 219, моравичког, жичког итд. док је по местима, осим Чачка, према овом регистру највише стрељаних у Прељини, Мрчајевцима, Доњој Трепчи, Горњој Горевници, Приликама, Г.Милановцу...По социјалној структури реч је углавном о официрима и војницима бивше војске, трговцима, занатлијама, општинским деловођама и сеоским газдама. Насиља није био поштеђен ни игуман манастира Свете Тројице Јелисеј Поповић који је пребијен палицама до смрти. Нестали су калуђери из овог краја Теодосије, Антоније и Трифун. Чачански прота Милан Туцовић, иако осуђен на затвор, уочи Ускрса 1945. изведен је са још неколико затвореника поред Мораве и стрљан. Породице осуђених пред војним судовима за смрт својих најближих сазнавале су из многобројних јавних огласа ратног Војног суда чачанског подручја какво је Саопштење од 25. децембра 1944. којим се обавештава да је у Чачку стрељано 20 народних непријатеља.
Детаљно и уверљиво сведочење о првим послератним чисткама дао је Славко Томашевић из села Коњевићи код Чачка. У својој исповести наводи имена 25 лица која су стрљана из Коњевића, као и 38 лица из суседног села Прељине код Чачка. У његовом ратном дневнику [једном приликом када му је ОЗН-а претресала стан натеран је да га поједе] је забележено да од људи које је лично познавао „Немци су убили петоро, четници троје а партизани тридесет шесторо“. Недуго после ослобођења, пошто је примљен у партизане, почетком децембра 1944. сазнаје да му је брат стрељан као четник у Горњем Милановцу, а седам дана касније је и сам ухапшен као „брат четника“. У Чачку су постојала два затвора – један судски, а други ОЗН-е где се остајало без суђења и у којем је он био […].
Изказ начелника ОЗН-е из Рашке Ратка Дражевића у многоме потврђује ову исповест: „…Свакодневно смо Крцуна телеграмом извештавали колико смо четника у току дана убили, испадне да сваког дана убијемо 30-40, а оно бројно стање увек остане исто. Једанпут месечно смо у Београду држали саветовање, на којима су се сви смејали мојим извештајима – убијено и ухваћено 500 четника, али их је на терену и даље 2000… Пред прве изборе пошто нисам могао да истерам четнике, јер их је цело село помагало, иселио сам село Г. Атеница близу Чачка са свих 300 кућа у Таково. Тада сам у Чачку поред Мораве, за пример и без много провере, стрељао најмање 150 људи. Трудили смо се да будемо далеко оданији револуцији од Хрвата, који су мудро и у националном интересу, читаве усташке и домобранске јединице са постојећим командним кадром, преко ноћи пресвлачили у партизанску војску…“.
(Књ. 1, стр. 220-222)
Докторска дисертацијаа Срђана Цветковића (1972), истраживача-сарадника на Институ за савремену историју у Београду, „Између српа и чекића“ (I, II), плод је смелог деценијског истраживања у околностима која ради „откопавања истине“ нису дозвољавала слободан приступ у периодику, архивску и документовану грађу тога времена. Овај систематични каталог репресије (укупно 1.314 стр) о злочинима који не застаревају, о професионалном цинизму, својеврстан су историјски времеплов и епилог суровог обрачуна са идеолошко-политичким опонентима у комунистичкој Југославији и Србији.
Неспорно, „Срп и чекић“ обрађују табуизирану и скрајунуту тему те изазива опречне реакције, али подстиче интелектуалну и професионалну радозналост и истраживања у локалним срединама. Најновији академски подухват Срђана Цветковића представљен је на многим трибинама и штампаним публикацијама – Београд, Панчево, Лазаревац, Нови Сад, Ваљево, Краљево…
Милица Баковић