Један од најпознатијих савремених португалских писаца, Марио де Карваљо, подарио је читалачкој публици дела врло необичних наслова, међу којима су најпознатија: „Згоде из улице продавачице сардина“, „Да ли бисте били добри да ми кажете зашто“, „Било би добро да разменимо мишљење о тој теми“… Сва су преведена на велики број светских језика, и награђивана престижним књижевним наградама. Карваљо је рођен у Лисабону где је и дипломирао право, хапшен због учешћа у политичким немирима, и после боравка у Француској и Шведској, вратио се у Португал, да би 1981. објавио своју прву књигу, са скоро четрдесет година. Можда је и богато животно искуство определило теме дела, која већ насловима привлаче пажњу.
Својим романом „Фантазија за два пуковника и базен“, читаоца проводи кроз Португалију богату ружама, виновом лозом и квалитетним вином, настањену толико причљивим људима, да се чини да цела земља бруји од “непрестаног блебетања“… Исто толико су пуни потребе за разговором, и са собом и са другима, три главна јунака дела: пензионисани пуковници Бернардес и Ленкастре, и Емануел Елои, кога упознајемо као возача старог и прашњавог “реноа 4“ и шаховског мајстора.
Пуковник Бернардес и његова супруга коју назива “бароницом“ из страхопоштовања и “за сваки случај“ (иако су, у своје време, пукови редова пред њим дрхтали), немају децу, али ни много заједничких тема за разговор. Он спава са пушком под јастуком, са свима разговара као да им командује и тако задржава илузију моћи, и чуди се што бароница чита књиге. Ту навику сматра бескорисном, јер је сам задњи роман прочитао пре тридесет година, служећи у касарни у Анголи, и захваљујући томе што га је неко заборавио у војничкој прашини. Да би се нечим забавио, одлучује да копа базен.
Породицу пуковника Ленкастреа, чине још и супруга и одрастао син, са чијим се начином живота (и обавезним “пирсингом“), очева војничка строгост не уклапа, и стално су у сукобима. Да би их избегли, одлучују да продају своје имање и да се он и супруга одселе се у близину Бернардесових, и заједно уживају у миру, на обали базена.
Ту идиличну замисао прекида Емануел, случајним уласком у њихове животе, доводећи у питање верност госпође Бернардес, али и задајући мат на црнобелој плочи и пензионерима, и њиховим војничким успоменама… Или се то можда није ни десило, осим у њиховој машти, јер су сви незадовољни стварним животом…
Ова сатирична прича наводи читаоца на размишљање о сопственом месту у, не тако ведрој, перспективи савременог начина живота.
Дубравка Илић