Кад Предраг Деспотовић (1974), „Румун српске националности/ пописом Србин из Румуније“ „дође са онога света“, узме „пушку од речи“ и напуни је речима, па крене „ у лов на звезде“ не би ли га било као што га није, „ нико му више не може наудити“, јер је „усмртио своју смрт“ . Улов од звезда претаче онда озвездан у јетке стихове и песме оштре као сабља димискија које никога не остављају равнодушним. „Чија је азбука чије светосавље“, „туђинац јесам ал не знам коме / у роду предака ил дому своме“, „тамо ме нема овде не постојим“, „до јуче смо ничији били / а данас не знамо чији смо/ крили смо крштено писмо/ и саме од себе крили“… набраја. Одговор је болан – Србин у расејању. „На граници између две земље/ на граници између две границе/ на граници између свепостојећих граница“, његова мисао је једино неограничена. „Једнојезична бар једна ноћ да ми сване/ да поверујем како је и мене било“, жели располућени песник загледан у Србију, која се не оглашава, ћути, док он уместо „белог кукуруза меље неокруњену ћирилицу“.
Предраг Деспотовић из Белобрешке „ћути своју тишину“ у Дунавској клисури у Румунији „где река спорије тече од заборава/ а камоли матерња реч“. Огласио се у поезији (чијој пита се и сам) 2010. године књигом „У осмеху пролазности“, на срећу, штампану у Новом Милошеву у Србији у издању Банатског културног центра. Друга књига „ожиљака душе које ће носити и после васкресења“ под називом „Двојезично опело“ објављена је у Темишвару 2013. а издавач је Савез Срба у Румунији који као највећу драгоценост чува језик праотаца и водену врпцу Дунава који их спаја и раздваја од матице.
Књиге стихова нажалост ретко доспевају на листу препорука, за њих се читаоци стидљиво хватају у књижарама и библиотекама. Овима нисмо одолели, а препоручујемо их и другима зарад истине да су наше границе све док се чује српска реч. Деспотовић у својим безименим песмама у којима је речима тесно, има завичај (румински) као полазну тачку, али је његова душа, унутрашње око, загледано дубоко у две полутке сопства, у сина свог оца, у знамења које ће оставити деци, у нож под јастуком, у усклађивање векова, у моје и њихово, у „карађорђеву сабљу/ и принципов пиштољ“. Иако од „рођења прегладнелог старца носи у себи“, побрао је на песничком почетку, као мало ко пре, мудрост „да не идеш путем којим сањаш да се вратиш/ звезде саме бирају свије сапутнике.“ Верујем искрено да Предраг Деспотовић, који „убија речи да оне не убију њега“, али и они чији глас преноси, није туђинац у роду и језику своме и да ће браћа преко Дунава, као и овај читалац, и сваки наредни, чути бол његовог срца у расејању. И да ће Србија преко водених граница пружити свој својој деци заштитничку руку и утеху. За крај ове препоруке, и апела, песма којој не треба наслов:
ближи се дан
кад ће и клинови
којима су моје шаке закуцане
и моја стопала закуцана
проходати светом као апостоли
Даница Оташевић