Мајкл Канингем
ДОК НЕ ПАДНЕ НОЋ
Архипелаг, 2011

Dok-ne-padne-nocЉубитељи савременог америчког романа сигурно су упознати са Мајкл Канингеном, аутором романа Сати, чији елементи су коришћени за снимање истоименог филма. Књига Док не падне ноћ не поседује емотивну ширину која је присутна у Сатима, али располаже и пружа читаоцима на увид и разматрање композицију сложених осећања, мисли, недоумица и питања којима је изложен главни јунак ове приче, Питер Харис.

Питер Харис је власник галерије и трговац уметничким делима, живи у престижном делу Њујорка и ожењен је Ребеком, женом коју воли и којој се неизмерно дивио у младости. У првом сусрету са Питером читалац открива да је он заправо незадовољан појединим сегментима свог живота, сматра да је сам крив за лош однос са ћерком и да га мањак амбиције спречава у томе да уплива у сам врх уметничких кругова. Он постаје реалистичан и приступачан јунак оног тренутка када се ток његових мисли подвргне анализи – као и већина људи склон је преиспитивању прошлости, поступака, жеља и надања, а опет свестан је својих постигнућа и колико разлога има да буде срећан. Његов живот је хармоничан и прилично безбрижан све до тренутка када се појављује Ребекин млађи брат Итан. Итан или Греле, како га ословљавају ужи чланови породице је проблематичан младић у раним двадесетим, чије присуство и појава увелико уносе немир у брачни живот Ребеке и Питера. Ребека жели да помогне Грелету и на тај начин исправи пропусте које сматра да је направила са својом ћерком, а Питер постаје опчињен лепотом и харизмом коју Греле поседује.

Канингем у свом последњем роману Док не падне ноћ отворено и спретно барата са темама и мотивима које су читаоци већ спознали код Фицџералда, Џојса, Шекспира, Флобера и неких других америчких савременика. Једноставним реченицама исказује комплексне идеје, предаје их читаоцу и даје му прилику да се поистовети са јунацима. Канингем одлично разуме своје јунаке, као и односе који владају између њих. Истинску лепоту велича и цени, а начином на који је описује даје јој филозофски значај. Не дозвољава уплив патетике, а задржавањем умерене дистанце у нарацији одржава неопходну отменост која приличи оваквом роману.

Тијана Мутавџић