Верујем да су мачке духови који су накратко сишли на земљу, записао је Жил Верн. Ову његову увереност, љубав и фасцинацију четвороножним човековим пријатељима, делили су вековима и многи други уметници, покушавајући да у својим ликовним, филмским и другим остварењима овековече невероватан спој умиљатости и непокорности карактеристичан за ову животињу. И за бројне књижевнике, ова мала ремек-дела природе, представљала су много више од сажитеља и љубимца о коме треба водити бригу. Зато је, почев од светски познатог јунака бајке Мачак у чизмама, потом његовог рођака који нестаје и изненада се појављује у Кероловом роману Алиса у земљи чуда, преко мачака на страницама које су исписали По, Бароуз, Хемингвеј, Булгаков, Колет, Дорис Лесинг до оних јунака који преду, мјаучу или умиљавају се на страницама књижевних остварења Јована Јовановића Змаја, Бранка Ћопића, Александра Поповића, Душана Радовића, Радослава Петковића и других српских писаца, скоро немогуће побројати књижевна дела инспирисана мачјом елеганцијом и независношћу. Ипак, посебно место међу овим делима која испуњавају полице бројних светских библиотека, припада књизи Дјуи коју је написала америчка библиотекарка Вики Мајрон у коауторству са писцем Бретом Витером. Међу корицама са којих нас љубопитљиво посматра светлосмеђи неговани мачак, налази се дирљиво штиво утемљено на истинитој причи о Дјуиу Ридмору Буксу, који је читав свој мачји живот испуњен љубављу и пажњом провео међу библиотекаркама, читаоцима, полицама, каталозима и компјутерима библиотеке у Спенсеру, граду у Ајови.
Прича Вики Мајрон, коју је на српски језик превела Сања Бошњак, почиње једног леденог јануарског јутра 1988. године, када су запослени у маленој градској библиотеци, у кутији за публикације враћене после истека радног времена, пронашли малено, промрзло и исцрпљено маче које ће умногоме утицати на њихове односе, личне судбине, али и учвршћивање веза библиотеке са локалном заједницом. Напуштено биће добија име по творцу УДК система на основу кога библиотекари класификују грађу и убрзо постаје добри дух библиотеке, симбол заједништва и једноставности мирне средине која се суочава са великим друштвеним и привредним променама, а потом и истинска туристичка атракција читавог краја. Малени мачак који је свој дом пронашао међу књигама и онима који их воле, постаће повод због кога ће многи мештани први пут закорачити у библиотеку да би ускоро постали њени стални чланови и посвећени читаоци. Ненаметљиво присуство свеопштег љубимца убрзо је преобразило колектив установе која га је удомила, учинивши односе међу људима мање напетим и складнијим, а појединце саосећајнијим. Дјуи је подстакао библиотекаре из Спенсера да преиспитају улогу библиотеке као важног показатеља система вредности у једном друштву и учине све што могу да њихова установа постане истинско средиште градског живота, остварујући тако њену социјалну мисију на најбољи начин.
Славни мачак из библиотеке у малом америчком граду између Мисисипија и пустиња на западу, у овој књизи је, после оних пословичних девет, добио и свој десети, најдужи, живот. Захваљујући Вики Мајрон и њеним читаоцима широм света, он траје и данас.
Оливера Недељковић