Књига приповедака „Дани и године“ Радоја Јанковића најбољи је уџбеник историје и приручник за упознавање сопственог народа. Први пут је објављена 1926. године у Београду. Просветни савет уврстио ју је у школску лектиру. На књигу и њеног аутора потом пада мрак, све до новог издања 2013. године у паскозорје обележавања балканских и Првог светског рата о којима сведочи мајор Јанковић, једног од учесника у важним историјским догађајима у првој половини 20. века. Нажалост, високи и вишеструко одликовани официр српске војске, потом конзул у Америци и опуномоћени министар Краљевине Југославије у Албанији заборављен је на свим пољима у којима је оставио очигледан траг. Најпре, заборавио га је родни Чачак. Радоје Јанковић рођен је 21. октобра 1879. године као четврто дете кафеџије Миливоја и Милке, свештеничке кћерке. Бурне године и животна прича достојна најузбудљивијег роман, одвеле су Јанковића заувек из родног града у који се после школских дана није враћао, све док га као завичајног аутора нису „открили“ прегаоци у Градској библиотеци.
Након завршеног шестог разреда гимназије Јанковић уписује војну школу, учествује у мајском преврату 1903.године, школује се две године у Француској, приступа удружењу „Уједињење или смрт“, учествује у ратовима и војним комисијама, престолонаследник Александар поверава му крајем 1916. важне задатке и упућује у Русију где га затиче револуција, али и Солунски процес Аписовој групи против чега се побунио и у одсуству осуђен на 15 година затвора. Када се после више година изгнанства Јанковић вратио у земљу ухапшен је и три године провео по затворима у Забели, Лепоглави и Сремској Митровици. Рехабилитован је 1925. године и одмах потом упућен за конзула у Чикаго, а касније унапређен за генералног конзула у Њујорку. Био је први амбасадор Краљевине Југославије у Тирани где је у предвечерје новог рата пензионисан 1939. године, а умро у окупираном Београду 1943.
Школске 1896/97. године Радоје Јанковић нашао се у истом одељењу чачанске полугимназије са будућим песником Владиславом Петковићем Дисом коме ће бити 1911. стари сват на венчању. У књизи „Дани и године“ Јанковић се одужио многим друговима из клупе бележећи њихова јунаштва и трагичне судбине. Тако је и записано у посвети: „ Безбројним незнаним јунаштвима и непоменутим именима посвећујем ову књигу“. Драматичном причом и описом борби на Младом Нагоричину у октобру 1912. године, Јанковић нас уводи у Први балкански рати и борбе за ослобођење Куманова. На крају крвавог дана једно смртоносно зрно погодило је храброг команданта Седмог дунавског пука Чачанина Александра Глишића.
У причи „Коњаник“ Јанковић је овековечио школског друга Михаила Гавровића који је јуначки погинуо у околини Обреновца 1914.године. Мајор Гавровић је „као коњаник јахао убојито, а при ходу корачао као млади Аполон. О оваквима се некад певало у епу“, каже Јанковић. У причи „Побратими“ описан је Драгомир Васовић из Бранетића, годину дана млађи од Јанковића, који је због сиротиње и латинског језика напустио чачанску гимназију и уписао нижу војну школу. Погинуо је на Пепелишту против Бугара 1913.
Приче-сведоци са Мачковог камена, са Текериша, Сувобора, из Албаније, са Крфа… Писани споменици незнаним и знаним јунацима, топографски записи о биткама, људима, рату, страдањима… Слике којих нема у уџбеницима, херојства прадедова о којима нам нису причали… Требало је да прођу дани и године, читав век, да се сетимо славне прошлости. Књига „Дани и године“ Радоја Јанковића учи нас ко смо били и које странице историје не смемо да заборавимо.
Даница Оташевић