Сања Домазет, БОЖАНСТВЕНИ БЕЗБОЖНИЦИ : ИКОНЕ XX ВЕКА, Београд: Евро-Гиунти, 2010.
Стр. 79: „Свет прашта величину само мртвима“
У славу уметника и уметности, Сања Домазет, писац бројних и разноврсних дела, 2008. године објављује „Божанствене безбожнике“ (1. изд) – литерарне портрете неких од најблиставијих умова који су својим делом обележили историју човечанства. За свој први роман „Ко плаче“, добија награду „Женско перо“ и „Меша Селимовић“ (2006). Књига есеја „Божанствени безбожници“ говори о најважнијем феномену људског живота – рађању, љубави, страсти и смрти.
У времену свеопште таблоидизације, ова изузетно образована и талентована списатељица средње генерације српских књижевника, открива креативно и истраживачко писање у дневној штампи. На питање новинарке Миле Милосављевић за Глас јавности (4. октобар 2008), како је почела да пише текстове о јунацима ове књиге, ауторка одговара:
„… Годинама сам као и сваки страствени читалац наилазила на најразличитије приче о великим људима, њиховом интригантном животу и још интригантнијем опусу. У једном тренутку тек пошто сам почела да пишем за Данас, моја уредница Загорка Милошевић и ја дошле смо на идеју да почнем са писањем есеја о великанима попут Бекета, Хемингвеја, Сефериса, Бликсенове, Вулфове. Водила нас је идеја да оно што је толико занимљиво и интересантно нама двема мора бити занимљиво и читаоцима. И тако се и догодило. Докле год су излазили ти текстови у Данасу заиста су изазивали велику пажњу читалаца…“.
Књига сабира 59 прича о 59 личности које су све сличне по снази, лепоти и дару, а суштински потпуно различите. Светска историја уметности њихова је збирна биографија. Борећи се против владајућих канона и система вредности, „Божанствени безбожници“ стварају литерарне јунаке, а сами су „главни јунаци на несигурној и увек затамњеној позорници 20. века“. Поред животних усуда светских имена, ту су и животописи Данила Киша, Милене Павловић-Барили, Исидоре Секулић, Васка Попе, Чарлса Симића и Милоша Црњанског.
У свеопштем безнађу, Сања Домазет у уметности открива скривени свет и постојаност који искри оптимизам и наду. Нимало случајно, есејом о Црњанском, списатељица завршава своје „Безбожнике“:
„…Српска литература је тек неколико пута у прошлом веку имала среће да има писце који су били већи од своје домовине. Једном је свет дао Нобелову награду, а домовина га је натерала да уђе у тада једину, Комунистичку партију (и фина присила је присила). Од стварности, „те циркуске параде космичког шарлатанства“ , лечи само уметност. Плаву, тиху сенку Црњанског често можете срести у Браће Недића 29, испод прозора где је некад живео и „чак био помало срећан“ Та се сенка осмехује у мраку и шапуће да смо сви, и живи , и мртви, „једнаки у пролећу“.
На срећу и понос Чачка и „Дисовог пролећа“, Милош Црњански, писац који целог живота, како пише Домазетова, „сања Срем, његове снегове, његове брегове, његова нежна и стострука небеса“, пролећио је у Дисовом завичају 1973. године.
Милица БАКОВИЋ