Олгица Цице, БОЈЕ И БАРУТ, (Београд, Дерета, 2012, 125 стр)
Надежда Петровић (Чачак, 12. октобар 1873- Ваљево, 3. април 1915), родоначелник српске модерне, најзначајнија српска уметница с почетка двадесетог века, чије сликарство уводи српску уметност у савремене токове европске уметности, је непресушна мултимедијална инспирација.
Боје и барут тј. романсирани животопис Олгице Цице (Приједор,1952), прати Надежду од одласка код Ђорђа Крстића (1851-1907), али роман дотиче и судбине остале деце Димитрија-Мите Петровића (1852-1911) и Мелеве Зорић (1852-1912) за које је родитељство „стварање, даривање и пуштање“.
Петровићи су живели у приземној кући са лепо уређеном баштом, (бивша београдска Ратарска улица, бр. 32 – у току бомбардовања 1941. запаљена и срушена) која је припадала Надеждином деди Хаџи-Максиму Петровићу. Из те куће која је по култури и ширини образовања свих чланова била ретка за паланачку српску престоницу у време владе Милана Обреновића (кнез и краљ Србије од 1868 до 1889), деветоро Петровићеве деце се такмичило надареношћу у песништву, музици, историји, сликарству… После Надежде која је најстарија, рођени су Милица (1876-1964), Владимир (1880-1915), Зора (1882-1949), Јела (1883-1943), Љубица (1885), Анђа (1891-1914), Драга (1895-1915) и Растко (1898-1949).
„За све ово време док сам истраживала њен живот и увлачила се у њену кожу, научила сам како се подићи када паднеш, како остати свој, без обзира на цијену, како вољети друге људе, а не само себе, како осјетити човјека, како вољети и живјети живот. Једна од њених порука је да је умјетност велики учитељ. Заиста бих вољела да људи прочитају овај роман, да сазнају више и да буду бар слични њој, као што сам и ја пожељела“, рекла је Цице Ратомиру Мијановићу у интервјуу за Глас Српске. Спријатељила се са хероином која није могла и није хтела да постане само нарцисоидни уметник, као већина. Надежда је имала снаге да отрпи неуспех и лоше ликовне критике, а када су јој признања у Србији почела да стижу, одлучила је да прво буде човек. Самопожртвовано учествује у Првом и Другом балканском рату, а у Великом рату „на олтар Отаџбине“, у Ваљеву, када је од пегавог тифуса умрло око 30.000 људи, принела је саму себе. Живела је као метеор, блиставо и кратко, непрестано уз боје и барут.
На двадесетогодишњицу њене смрти, 3. априла 1935. године, Ваљево ће с поштовањем и пијететом предати Београду њене посмртне остатке. Својом мисијом доказала је како се из малог народа трагичне судбине стиже до светских естетских висина.
Иван Мештровић (1883-1962), поштујући Надежду и њено дело, сећајући се дружења и разговора с њом у његовом париском атељеу, када обоје дубоко осећају „да умјетност расте на самоћи и боли“, извајао јој је споменик у бронзи 1955. године (испред Гимназије у Чачку). Са циљем подсећања на велику уметницу и још већег родољуба, 1960. године, у њеном родном граду основан је Меморијал Надежде Петровић те од тада почиње ново поглавље у њеном постхумном животу.
Осим докторске дисертације-култне и капиталне књиге Катарине Амрозић (Надежда Петровић : 1873-1915, Београд, 1978), бројних изложби и каталога, као и студија у периодичним публикацијама, о њеном животу и сликарству, написане су и изузетно садржајне књиге које су својеврсна апотеоза уметности: Љубица Миљковић (Надежда Петровић : 1873-1915 : пут части и славе : посвећено стодвадесетогодишњици рођења, Београд, 1998), Оливера Јанковић (Надежда Петровић : између уметности и политике, Београд, 2003), Војислава Латковић (Надежда Петровић : сликарка у три рата болничарка, Београд, 2006), Лидија Мереник (Надежда Петровић : пројекат и судбина, Београд, 2006), Надежда Петровић [приредио Бранко Кукић] (Ликовне критике, Чачак, 2009)…
… И роман Олгице Цице „Боје и барут“ доказује да је тема добре приче свуда око нас – само је треба препознати.
2. децембар 2013
Милица БАКОВИЋ