Blistavo-i-strasnoПрви део аутобиографских записа Бекима Фехмиуа “Блиставо и страшно“, појавио се пред читаоцима 2001. године, када је већ више од деценије иза њега остала спуштена завеса на позоришној сцени, и снимљена последња клапа филма који је био и његов последњи професионални ангажман. Ипак, нико није могао ни да наслути, да ће се други део његових очекиваних мемоарских записа појавити тек када иза њега остане спуштена завеса и на животној позорници. Зато је други део књиге “Блиставо и страшно“, и назван тестаментарном књигом, за чије је “отварање“ пред очима јавности 2012. године, заслужна уметникова супруга, глумица Бранка Петрић.

Беким Фехмиу рођен је 1936. године у Сарајеву, али се породица убрзо одселила у Призрен. Како је изгледало његово одрастање и школовање  сазнајемо из првог дела аутобиографије, коју завршава 1955. годином. Глумац отвара врата свог призренског дома, пуног породичне љубави, слоге и специфичне традиције, која није много позната нашој јавности. Уводи нас у свет свог часног одрастања у породици са осморо деце, у послератном сиромаштву, које се подразумевало и сматрало нормалним, а опет га хранило чежњом за нечим  другим, блиставим, за које као да је знао да мора доћи.

Други део аутобиографије почиње одласком у приштинско Обласно позориште, и 1956. годином, када уписује Академију драмских уметности у Београду. Тако почиње његов пут ка блиставој глумачкој каријери која ће прећи границе и велике СФРЈ, и европске оквире, и обезбедити му филмске роле и на тлу обећаног америчког континента.

Глумац нас записима води кроз Југославију, земљу свог одрастања, одушевљења, али и патњи и разочарања. Пред нама је “документарац“ о полетним шездесетим годинама двадесетог века, о дешавањима у златним седамдесетим, када је Југославија била пожељна дестинација светских државника и политичара и најпознатијих имена из света уметности, али о и лаганој низбрдици осамдесетих, и о сјају крем друштва глумачког света у планетарним размерама. Својим улогама обележио је одрастање југословенске кинематографије и стварао ликове којима је милионски аудиторијум веровао, и који су постајали синоним једног времена и начина живота, а позоришна и филмска критика знала да га награди. Публика и филмске антологије посебно ће га памтити као Белог Бору из култног филма Александра Петровића “Скупљачи перја“ из 1967. године, и као Одисеја из истоимене италијанске телевизијске серије.

Своја сећања на успехе, велике дане, али и патње и многа неслагања са животом, забележио је и поделио  са свима, а ипак остао сам, растужен и у неверици да, све што се дешавало последњих двадесет година нису кулисе за представу, већ стварност коју више није желео. Пуцњем из пиштоља ставио је тачку на свој животни сценарио, за који су, нажалост, рефлектори већ раније били погашени.

                                                                            Дубравка Илић