Научили смо код писца Миће Миловановића на тешке и болне теме из историје српског народа. Страдања, ратови, патње и егзодуси, само су окоснице претходних романа овога писца. Оно што његов последњи роман под називом Благословени и проклети издваја од осталих је између осталог и тежиште приче базирано на великој и трагичној љубави Немице и Србина. У роману ништа није црно бело. Нису сви Немци приказани као зликовци, јер писац нам говори и о часним изузецима који су презрели рат и дубоко саосећали са судбинама поробљених народа. Подсећа читаоце на трагедију Првог светског рата која је задесила не само српски народ, већ је поред Србије у црно завила и мајке осталих европских земаља, у првом реду Француске и Велике Британије.
Поносна и прегажена Србија, 1914. и 1915. после одлучујућих битака које су је бациле на колена, једини спас тражи у повлачењу преко Албаније, где ће српски народ страдати као ниједан у дотадашњој светској историји. Са друге стране депортовани и заробљени војници завршиће своје животе у мукама у неким од логора смрти широм Немачке и Аустрије. У таквим околностима војници који су добили могућност да раде на имањима немачких велепоседника, сматрани су срећницима. На имању Јозефа Штајнера, Милан Јестровић из Глоговика код Крагујевца, отпочиње страсну љубавну романсу са газдином ћерком Елзом. Њихова веза се наставља и након смрти Елзиних родитеља а Милан из логора бежи на имање Новотних у Лужици код добротвора Марка који ће дати живот да би га спасао. Приповедање тече хронолошки уз велики број историјских догађаја, који у најбољем виду описују трагедију Европе, безумље које човек може да изазове, страхоте до тад невиђене у светској историји. Битка код Вердена, битка на Соми, огромни губици на страни Француске и Немачке, још увек у току 1916. године не указују да ће колективном страдању и лудилу доћи крај. Прошавши кроз најогољеније видове људске патње и упознајући сву горчину и бол који ова врста злочиначког ума производи Милан и Елза још више чувају своју љубав надајући се бољим данима и крају рата, који се не назире. Судбина их одводи код Елзине гувернанте у Париз, одакле сплетом срећних околности неколико месеци бивају изоловани од попришта сукоба и време проводе у Нормандији и на југу Француске. Описи виноградарске области Шампања, велелепног нормандијског дворца из 11. века, нешто мирнијег живота на југу Француске, стапају се и преплићу са описима крвавих ратних сукоба, сусрета са будућим писцем Ерих Марија Ремарком на верденском бојишту и песником Дисом у српској избегличкој колонији у Пти Далу надомак Ламанша. Потресни описи једне крваве епопеје остају централни мотив поред несвакидашње љубави припадника два зараћена народа.
Вративши се у Србију, Милан и Елза откривају крваве стране рата који је опустошио градове и села, осакатио будуће нараштаје и разорио земљу толико да се последице и жртве још пребројавају. На несрећу у том покољу становништва учешће је узео и Елзин старији брат, што даље покреће лавину трагичних догађаја, који се понављају и двадесет три године касније у Крагујевцу, у незамисливом и безумном крвавом пиру, када је за седам дана страдало близу три хиљаде младих Крагујевчана, највише ученика. Такав варваризам, невиђених размера, дивљање наставља и у скрнављењу гробова Милана и Елзе, када гине и њихов син у покушају да то дивљаштво заустави.
Након педесет година од завршетка Другог и седамдесет година од краја Првог светског рата ова тужна епопеја добија свој епилог и толико потребну моралну сатисфакцију. Потомци Штајнерових али и крвника из Другог светског рата срећу се у Србији и Немачкој, као и у Шумарицама поред споменика стрељаним ученицима крагујевачке Гимназије. Покајање, згражавање над злочинима, стид и кајање потомака убица и њихово искрено саосећање са патњама жртава, дају причи једну нову духовну димензију оличену у опраштању и помирењу, са жељом да се крвави пир и злочини више никада и нигде не понове. Ликови из романа, стварни и додати, опомињу нас да препознамо зло, да га опишемо и заобиђемо, да би сени њихове и њихових потомака могле коначно почивати у миру.
Душица Брковић