Слободан Тишма рођен је 1946. године у Старој Пазови. Студирао је књижевност у Београду и Новом Саду. У младости се бавио концептуалном уметношћу и рок музиком. На Тишмин живот у великој мери утицала је политика 70-их година, када је група концептуалних уметника протерана са Трибине младих: Мирослав Мандић у затвор, Божидар Мандић у природу, а Слободан Тишма на своју маргину, у уметност која је, по његовим речима, могла и да буде његово једино прибежиште. Запослен је био само хонорарно – као уредник у Индексу, Пољима и на Трибини младих, а касније као сарадник на новосадској телевизији у емисијама Културни магазин, Видеопис и У сазвежђу књига. Још од раних седамдесетих Слободан Тишма је једна од незаобилазних личности новосадске ликовно-музичко-књижевне сцене. Примивши НИНОВУ награду за роман Бернардијева соба, прекршио је завет који је дао сам себи у младости да никада неће примити ниједну награду за свој уметнички рад, но прихватајући награду писац је скренуо пажњу читаве јавности на чисту уметност.
У свом најновијем роману Слободан Тишма нас упознаје са животом Пиште Петровића, неуспелог студента разних уметности и неоствареног уметника, који се, одлучивши да не учествује у животу, одриче свега материјалног и почиње да вегетира на маргини егзистенције. Бежећи од испразности и самоће Пишта је окупио око себе неколицину градских полууметника, пропалих политичара, и интелектуалних беспосличара који ће га полако истискивати из очевог стана, па ће се Пишта на крају уселити у олупину аутомобила паркираног испред зграде. Тог тренутка олупина постаје његово прибежиште, његова сигурност и дом. У том лименом оклопу започиње Пиштина прича састављена од фрагмената сновитих догадјаја који се јесу или нису догодили, састављена од крхотина нејасних, недоречених успомена на бивши живот под сумњиво заштитничким окриљем растурене породице од које је успео да сачува једино намештај чувеног уметника Бернарда Бернардија. Тај намештај Пишта сматра једином вредном ствари у његовом животу.
Слободан Тишма и у роману Бернардијева соба, као и у осталим својим прозним делима, прича о човеку коме се не може ништа сензационално догодити, о човеку који се не може „догодити“ било коме или било чему док се на њега обрушавају разноврсне интимне катастрофе. Такође, Тишма нам прича и причу о једном дому, о разуђености породице и изгубљеним делићима из прошлости које јунак налази у сећањима и који му помажу да „прогура дан“. А Пишта нам прича о једној љубави која је у његовој глави, која се можда десила у једном делићу секунде на Јадранској магистрали, а можда и није…
Биљана Раичић