Халед Хосеини, А планине одјекнуше, Лагуна, 2013.
Са оне стране идеје
о добрим и лошим делима,
постоји једно поље.
Тамо ћемо се наћи.
Овако је у тринаестом веку писао Џелалудин Руми, један од најпознатијих авганистанских песника. Овај стих је и мото романа “А планине одјекнуше“, којим је Халед Хосеини показао да осим што је амбасадор добре воље Уједињених нација, заслужено може да носи и титулу амбасадора породичне љубави. Доктор медицинских наука, рођен у Авганистану из кога се под теретом политичких збивања породица Хосеини 1980. године одселила у Америку, успомене из земље у којој је рођен, поделио је са читалачком публиком широм света својим романима “Хиљаду чудесних сунаца“ и “Ловац на змајеве“. После шест година, Хосеини на читалачку трпезу износи још једну “посластицу“ – свој нови роман о снази љубави међу браћом и сестрама.
У Шадбагу, селу у удаљеним планинским врховима Авганистана, где је борба са леденим зимама, оскудицом и болестима, уобичајени начин живота, али и мотив посебне породичне солидарности, одрастају трогодишња Пари и седам година старији Абдулах. После смрти њихове мајке, бригом опхрвани и никад насмејан отац Сабур, оженио се са Парвани. Она је у породицу донела своју мрачну тајну и грижу савести, због које је тешке нарави и без осмеха, али и без велике љубави за своје пасторке. Ретко сити, без топлог одела и једва једном набављеном обућом, Абдулах и Пари на претек имају једино љубав једно за друго, и тако стварају своју малу и, чини се, нераскидиву заједницу у породици, у којој Парвани рађа и своју децу. Абдулах храбро трпи сва искушења одрастања у тешким условима, само да би Пари мање патила, а недовољном дечачком снагом је брани и чини све да би била радосна. Знајући да јој највеће задовољство чини сакупљање пера птица, и колико чезне за пауновим пером, не оклева да свој једини пар ципела трампи за шарено перо, по цену рањавих стопала и батина кад дође кући. И не знајући на какав пут једног хладног јутра крећу отац и Пари, Абдулах и против очеве воље креће са њима, чврсто држећи сестру за руку. Забринути отац им вече уочи пута, исприча причу о сељаку Ајубу, чије су једино богатство и радост били три сина и две кћери. Иако их је једва прехрањивао, био је захавалан Богу што их има. А онда је дошла несрећа и очајни Ајуб морао је да донесе страшну одлуку о томе који прст да одсече да би спасао шаку, односно породицу. Абдулах и Пари нису ни слутили да отац прича Ајубову причу, а да је своју одлуку већ донео, муком убеђен да је “шаку спасао“.
Лимену кутију са перима, своје једино богатство из детињства, Пари ће наћи много година касније, као највредније наслеђе и поставити питање: “Да ли је морало тако?“ После читања најновијег дела Халеда Хосеинија, и читалац ће се исто запитати.
Дубравка Илић