Историје обично пишу професионални историчари, али Иван Јанковић, аутор обимне студије На белом хлебу : смртна казна у Србији, 1804-2002. (Службени гласник, Clio, Београд, 2012, Библиотека Друштво и наука, Едиција Синтезе), образован као правник и социолог, приступио је раду на овој занимљивој студији, како сам каже, више интуитивно и здраворазумски, уживајући у истраживању и радећи га с љубављу. Током преданог рада, из архива, литературе и штампе прикупио је чињенице о примени смртне казне и ставовима према њој у Србији од 1804. године до данас; проучио је домаће правне изворе којима је у прошлости регулисано изрицање и извршење смртних пресуда; пратио је статус смртне казне у свету током посматраног периода, као и страну литературу о смртној казни; анализирао је регулисање смртне казне у међународном праву и обавезе Србије које одатле проистичу.
Смртна казна је симбол суверене моћи државе и њеног владара (или њених власти) над појединцем, када год и докле год постоји у закону, без обзира на то да ли се извршава или не. Отуда је идеја о укидању смртне казне надасве демократска идеја која тежи да ограничи моћ државе над појединцем и друштвом. Модерни аболиционизам настаје у другој половини 18. века у оквиру просветитељског пројекта укидања феудализма и опште друштвене реформе, у 19. и 20. веку постаје политичка идеја заодевена у хуманитарно рухо, да би данас попримила вид међународноправне норме у настајању.
Аболиционизам је у Србију дошао са Запада, заједно са грађанским и политичким слободама и правима, владавином права и парламентарном демократијом, те је циљ студије био да испита како је идеја о укидању смртне казне дошла у Србију и како је, после два века, у њој и заживела, како је смртна казна фактички примењивана у протеклих двеста година, којим сврхама је служила и какве је трагове оставила у политици, праву, култури и језику. Такође, збивања у Србији стављена су у контекст одговарајућих збивања у Европи и свету, чиме је заокружена историја смртне казне у Србији од 1804. до 2002. године, када је коначно укинута. Будући да је током 198 година којима се бави ова студија (1804-2002), Србија постојала као самостална (иако не увек независна) држава током 114 година, а преостале 84 била део унитарне Југославије или јединица у југословенској федерацији, ова студија је уједно и историја смртне казне у Југославији од 1918. до 2002. године.
Наслов „на белом хлебу“ је назив за обичај, формално установљен једним упутством кнеза Милоша (заправо, Суда општенародног српског) из 1833. године, да се осуђенику на смрт пре погубљења даје боља храна (за коју је синоним у Србији одвајкада био бели хлеб), али и да му се омогући опроштај од родбине и пријатеља. Овај обичај задржао се у Србији све до Другог светског рата, а назив за њега, „бели хлеб“, настао је крајем 19. века, да би у општу употребу, нарочито у новинским чланцима, ушао двадесетих година.
Садржај студије приказан је хронолошки кроз поглавља: „За изгубленије главе“ : 1804-1813; „Како се кривци код нас на точку суше“ : 1815-1839; „Духу времена клањати се“ : 1839-1858; „Што се боре мисли моје“ : 1859-1869; „Установа која тамани друштво“ : 1869-1888; „Поклони ми млађани живот, премилостиви господару“ : 1889-1903; „Хоће Карабурму да прогласе за Пантеон великих Срба!“ : 1903-1914; „Проштено је свима, свима, само није издајици“ : 1918-1921; „Траже се на смрт осуђени“ : 1921-1929; „За време усмрћивања владао је потпуни ред“ : 1930-1941; „Доста више с тим стрељањима!“ : 1944-1946; „Ми смо у принципу против смртне казне… али смо реалисти“ : 1946-1951; „Човек је наше највеће богатство“ : 1951-1977; „Смртна казна је уставна категорија“ : 1977-1990; И опет: „Духу времена клањати се“ : 1991-2002.
Ова занимљива књига-времеплов најпре приказује Србију у време Првог српског устанка, када је владао „самовољни обичај“ старешина да сами извршавају смртне казне и веома раширена пракса вансудских егзекуција, често из политичких разлога, када је у недостатку закона, главни извор права приликом кривичног суђења био обичај. У првој половини 19. века Србија је примењивала смртну казну много шире него било која европска држава, најчешће за убиство, хајдучију, војна кривична дела, политичка кривична дела и преступе против имовине. Потом, кроз разне периоде, уз обиље примера из живота и судске праксе, поткрепљене факсимилима докумената и фотографијама, приказани су разни узроци криминалитета у датом периоду, измена уставних одредби и кривичног законодавства, као и друге занимљиве појединости – помиловања, извршења и извршиоци, погубљења, џелати, трансплантација органа на смрт осуђених… Кључни преокрет збио се у Србији тек током шесте деценије 19. века и био је праћен променама у сензибилитету према људском телу и насиљу уопште, да би смртна казна у Србији коначно била укинута 2002. године.
Мр Маријана Матовић